"Financial times" (Фајненшaл тајмс) сврстао је Сремску Митровицу међу десет градова у Европи сa најбољим економским потенцијалом. Кад су прошли пут добили сличну награду у Кану, у Митровицу је из Америке дошао Купер Стандард.

Трећу годину заредом енглески часопис ФДИ, специјализовано издање Фајненшaл тајмса, уврстио је Сремску Митровицу међу топ 10 европских градова будућности по економском потенцијалу.

ФДИ је најпознатија светска публикација специјализована за промоцију страних директних инвестиција која пружа најажурнији преглед глобалних инвестиционих активности и служи као барометар атрактивности градова и региона.

Сремска Митровица је већ два пута до сада добила ФДИ награде у појединим категоријама (по брзини издавања дозвола или исплативости улагања) и у регионалним размерама. Први пут сада овај сремски град “измерен” је стандардима Европе и то у најпрестижнијој категорији – економском потенцијалу.

Директна последица једне од претходних награда додељених на Сајму некретнина у Кану био је долазак америчке компаније Купер Стандард у Сремску Митровицу и изградња фабрике у којој ради 550 запослених.

“Ова трећа награда нама значи за маркетинг, нас је препознао неко ко је име у свету економије. Ако је нешто код нас видео Фајненшал тајмс, онда то има тежину. Није Фајненшал тајмс неки локални лист који може да ти заврши посао за 5.000 динара. И уз то имамо листу компанија које су уложиле код нас и из којих су земаља дошле, то је веома важно. Процедура за учешће је озбиљна, а најважнији критеријуми су колико људи ради на привлачењу страних инвестиција, колико је компанија привучено у последње време, какав је бонитет тих компанија, каква је инфраструктура у индустријској зони, какве су цене комуналних услуга, какве су цене у продавницама, туристичким и угоститељским објектима и каква су искуства инвеститора са локалном администрацијом. Изненадио ме је тај списак 10 топ градова – четири су из Ирске, затим Монако, па по један из Немачке, Велике Британије и Белгије и из источне Европе Сремска Митровица и Жилина из Словачке." изјавио је Бранислав Недимовић градоначелник Сремске Митровице.

* Ко је од инвеститора до сада дошао?

- Купер Стандард је највидљивији, али не и највећи. Имамо три америчке компаније, једна од њих је Купер Стандард и запошљава 550 радника. Компанија Итон производи електроинсталациону опрему и има 820 запослених, трећа компанија је Лувата. Ту је бродоградилиште холандске компаније Вахали са 350 запослених, топионица Сирмиум стил, ваљаоница Метал фер, немачка фирма Еуроцајт, месна индустрија Герлингер - Митрос отвара за неки дан и запослиће 320 људи… У међувремену, између две награде догодила се необична ситуација. Неке компаније које су раније дошле у Сремску Митровицу системом глобалних преузимања постале су део још већих мултинационалних компанија. Италијанску групу Ламес која производи подизаче за аутостакла преузела је јапанска компанија која је још већи глобални играч због бољег позиционирања у Европи. Исто се десило с мултинационалном компанијом Лувата која производи измењиваче топлоте за камионске хладњаче. И они су у поступку преузимања, и то искључиво због српског дела, претпостављам због извоза у Русију и Турску. Те мултинационалне компаније до сада нису биле позициониране у Европи.

* Кад се почело са довођењем инвеститора?

- Тај циклус почео је пре 10 година припремом индустријских зона. Ја сам директно у тим пословима осам година као градоначелник, али сам од 2004. до 2008. радио у локалној администрацији на припреми индустријских зона. Ми смо то припремали 2005. - 2006. да бисмо првог инвеститора – компанију Итон – довели 2007.

* Како сте то припремали?

- Прво смо решили имовинско - правне односе, дакле имали смо земљиште, онда смо га снабдели свом неопходном комуналном инфраструктуром и кренули у маркетинг. Први је дошао Итон и онда је наступила светска економска криза и 2009. није било ниједног инвеститора. Све ово што сада имамо почело је да долази од 2010. Добра припрема значи правну сигурност. Ја сам у почетку мислио да су цена земљишта и субвенције државе кључне за одлуку инвеститора. То уопште није тачно, то је можда на петом месту. Најважнија ствар је правна сигурност, а затим политичка стабилност. То делује као флоскула на локалном нивоу, али није.

* Шта је правна сигурност на локалном нивоу?

- Објаснићу на практичном примеру. Имао сам преговоре с немачком компанијом МЦ Бауцхемие која је овде купила плац. Преговори су трајали три - четири месеца и они су, али буквално, 100 пута поновили једно те исто питање. Ја се на крају изнервирам и питам да ли они мене уопште слушају или ме провоцирају јер сам им 100 пута једно те исто одговорио. Онда ми они кажу да циљ и јесте да виде да ли ја сваки пут исто одговорим. Јер, ако исто одговорим они стичу сигурност да код нас нема произвољности, да нема околишања, него је чињеница иста сваки пут кад је изнесем као одговор.

* А шта је било питање?

- Више се и не сећам, неки детаљ око протока гаса у индустријској зони. Ово причам не због тога шта су они конкретно питали, него због модела провере функционисања система локалне самоуправе. А у преговорима са Итоном имао сам још стресније искуство. Девет месеци су трајали преговори и они су у свом преговарачком тиму све време имали човека који је говорио српски, а он је проговорио српски тек кад је све било завршено и кад смо се руковали. Тог секунда мени су се ноге одсекле, помислио сам да ли смо нешто у неформалном ћаскању изговорили што не би било прикладно. Знам да је једна општина имала такву ситуацију и да су због таквог ћаскања страни инвеститори одустали од улагања. Срећа да је то био први пројекат, али од тада сам научио да нема неформалних разговора и да се све што се изговори пише и све је важно. Оно што ми још радимо, а то инвеститорима прија, јесте да их од првог до последњег тренутка снабдевамо информацијама, без обзира на то да ли преговори успеју или не. Можда звучи бесмислена она формула “24/7” која каже да смо све време на располагању, али ми буквално њима одговарамо у најкраћем могућем року на све што нас питају. И кад инвеститори виде да је све чисто, да су припремљени папири, да нема имовинских препрека, да постоје планска документа, онда им је лакше да се одлуче. Планска документа су најважнија ствар у Србији за привлачење инвеститора, важнија од брзине издавања дозвола.

* Зашто?

- Кад постоје урбанистички планови онда нема произвољности и нема тог градоначелника који може да спречи издавање било које дозволе. Врло често се у Србији бежи од тога зато што онда постоји простор за произвољност из које се рађа и корупција. Зато мислим да држава мора “лудачки” да инсистира на доношењу урбанистичких планова.

* Кад је почела транзиција и приватизација, Сремска Митровица је био град пропале индустрије и град без перспективе?

- Те 2003. године за четири месеца 6.000 људи остало је без посла. Ми смо 2005. године имали 13.400 запослених, од тога је 8.500 радило у јавном сектору, а 4.900 у приватном сектору. Данас имамо 9.000 запослених у приватном сектору и око 7.000 у јавном сектору.

*Шта је био кључ за промену?

- Нисмо се концентрисали на старе индустријске зоне и старе индустрије. То је био пионирски искорак, хтели смо гринфилд инвестиције у новим индустријским зонама.

* Шта вас је навело на такву одлуку?

- Нисмо могли да решимо имовинско - правне проблеме у старој индустријској зони, били су ван наше моћи решавања. И онда одлучимо да променимо и локације и начин размишљања. Определимо се за две локације од 40 и 30 хектара, то су биле њиве у државној својини. Кад смо се ми обратили тадашњем Секретаријату за законодавство да пренесе својину на Град, они су били шокирани и нико није знао поступак и да ли је то уопште правно могуће. И онда смо ишли корак по корак годину и по дана, а следећи корак било је прикупљање дозвола за инфраструктуру индустријских зона. У локалним медијима су објављиване слике празних локација, уз објашњења како ми причамо празне приче и бајке. Нико није хтео да гледа мало даље од врха носа. Данас те зоне имају све – пут, воду, канализацију, гас, струју… Направили смо две трафостанице, да отворимо још 100 фабрика. То сам успео, да не верујете, био сам члан УО ЕПС - а 2005-2006. године и није ме интересовало да се “уграђујем” и “талим” с неким, ја сам се борио да Митровица изгради две велике трафо станице јер сам знао да ће то бити важно за будућност града и ми сада наредних 50 година не морамо уопште да мислимо о струји.

* Где се и како Сремска Митровица промовише?

- Најважнија је прича коју инвеститори преносе од ува до ува. Затим контакти амбасада. Ако је амерички инвеститор имао добро искуство у Митровици, амбасада онда то пренесе инвеститорима у САД.

* Јављају ли се инвеститори сами или их вучете за рукав?

- Сад се сами јављају, више никога не јуримо. Раније сам ишао по белом свету, обијао прагове фабрика, само да ме приме да им ја презентујем, по Немачкој, Аустрији, Словенији, у једној компанији у Норвешкој завршио сам цео посао и онда ми их један вајни министар привреде на састанку “одува” и каже да нама не требају стране компаније јер оне праве мали нето суфицит. И Норвежани се окрену и оду. А било је све договорено, више од 400 радника планирано да раде.

* Има ли у Митровици инвеститора са државним субвенцијама?

- Само Митрос и Купер Стандард. Бродоградилиште Вахали је имало прилику, али није искористило ниједну субвенцију, то је њихова одлука. Господин Бекер из Вахалија, чије је бродоградилиште у Архему мање од овог у Митровици, сам је дошао код нас, а пре тога је радио у изнајмљеном бродоградилишту у Београду. Нас је изабрао јер смо му потпуно решили имовинско-правне односе, све смо легализовали, па и кућицу за кера. Тако је дошао и Герлингер, рекао је да ће све да купи кад буде легално. А Митрос је имао 32.000 квадрата објеката, а 5.000 квадрата није било уписано у власништво. То је било у јулу 2014. и ја сам му обећао да ћу завршити имовинске односе за два месеца, на шта ми је он рекао да ми за то треба две - три године. Крајем септембра позвао сам га и рекао му да има све укњижено и уписано у катастру и да може да дође ако је још заинтересован. Морате да живите за инвеститоре. То делује као отрцана фраза, али неко заиста мора тиме да се бави. Кад дође инвеститор стају сви други послови, нема ништа важније од њега и њему се посвећује сва пажња. Тако функционише цела градска управа, требало ми је 4 - 5 година да то наметнем. Сада сви у граду разумеју да су инвестиције најважнија ствар, то је ствар број 1. А кад све урадите за инвеститора и не тражите ништа заузврат, то има смисла. Али, врло често постоје ситуације у Србији где у први план испливају ружне ствари и инвеститори, природно, побегну.

* Купују ли инвеститори или добијају земљу на коришћење?

- Код нас сви купују. Ништа ја нисам дао, све су купили и све су платили. Приче о поклањању плацева, то је наша слабост, то нема везе са животом. Инвеститору ће више значити ако му ја одрадим сву логистику око документације. Трошак земљишта у целој инвестицији је 3-4 одсто и ако смо инвеститора ослободили трошкова комуналног опремања, па зар и земљу треба да му дамо за џабе. Који он онда има доказ да је озбиљан партнер. По мени је неко озбиљан ако плати земљу и то одједном, а не на рате.

* Шта још гледа инвеститор, осим тих базичних услова?

- Те друге ствари не одлучују, али су битне. Гледа, на пример, угоститељске објекте, хотелску понуду, то нама сада фали. У Митровици сваког дана имамо најмање 100 странаца који послом долазе у компаније. Буквално сам јуче договорио изградњу једног хотела у Митровици од 40-ак соба, имамо урбанистички план, позицију за хотел имамо, земљиште је градско и продаћемо га и следеће године имаћемо хотел. Али, многи од тих странаца остају дуже у Митровици и они изнајмљују станове, 30 - 40 станова је или изнајмљено или продато због тога. Сада размишљамо о изградњи луксузнијег стамбеног насеља за такве људе. Инвеститори гледају и како своју робу могу брзо да транспортују, нико више не прави складишта и залихе готово робе, сви раде по систему да најкасније у року од 48 сати роба стиже до купца. Имали смо недавно баш једну такву кризну ситуацију и озбиљан проблем за неколико компанија кад су Хрвати и Мађари блокирали границу. Ја сам писао господину Кирбију и господину Девенпорту јер то није био само мој, него и њихов проблем. И обојица су ми одговорили, што је мене шокирало. Имали смо живу комуникацију са америчком амбасадом око тога. Мора се бити проактиван за сваку ствар, морам да знам која компанија има проблем који ја могу да решим.

* Дакле, Митровици се сада отварају нови пословни видици?

- До сада смо направили коре за торту, сад правимо фил, а јагоде и шлаг долазе на крају. Наставићемо ми и даље да привлачимо нове инвеститоре, управо преговарамо са три велике компаније и то није проблем. Али, сад имамо много озбиљан проблем са радном снагом.

* Постоји ли и код вас несклад тржишта радне снаге и образовне структуре?

- Поново се враћамо на искреност и поузданост онога што ћете рећи инвеститору. Математички, ми имамо 3,5 - 4.000 незапослених људи и инвеститори мисле да је то довољан “резервоар” за рецимо њихову потребу за 500 људи. И онда настају проблеми. Један је квалификованост људи, то је највећи проблем. Баш сам причао са директором Хемијске школе и питао га је ли свестан да ће му за две године затворити школу јер има смерове који ничему не служе. Држава мора да направи реформу образовања, можемо да се правимо луди и онда ће све да се распадне. Нама су потребни занати и систем где ће деца мање ићи у школу, а више бити у компанијама. Али, не да би били најамна радна снага са 14 година, него да би прихватили радну етику и индустријску филозофију понашања.

* А шта је други проблем?

- Спремност, односно неспремност људи да раде у страним компанијама због радне етике која код њих постоји…

* Није ваљда да има људи који су незапослени, а неће да раде у страној компанији?

- Наравно да неће. Зато што неће да ходају између две жуте чиније, неће да носе заштитни шлем, хоће да иду на цигарет паузу сваки десет минута, неће да прихвате да се пауза не рачуна у радно време… Дођу, један - два дана раде, и оду кући.

*Може ли Град нешто да предузме с обзиром на очигледан недостатак квалификоване радне снаге?

- Пошто ја не могу да променим систем образовања, ових дана крећемо с новим пројектом и одвојили смо новац у нашем буџету. Ми ћемо субвенционисати компаније да изаберу и по својим програмима обучавају људе три - четири месеца за струке које су им потребне. Сад то завршавам са две компаније, једна хоће да узме 20 радника, а друга 30 људи.

* То 20 - 30 људи, звучи ли то мало, ситно?

- И ја бих да могу да запослим 5.000 људи, али не може. Некад сам маштао о 500 и 1.000. Једном или двапут у животу деси се да се нађе инвеститор за 500 људи. Али 20, 30, 40… то је мања шанса да та фирма пукне.

* Многи председници општина и градоначелници по Србији кукају како су им руке везане у привлачењу инвеститора јер све зависи од централне државе?

- То нема везе. Локалне самоуправе су надлежне за доношење урбанистичких планова, оне могу да плате и пренамене земљиште из пољопривредног у грађевинско, онда могу да граде инфраструктуру и ето индустријске зоне. Још ако им се на почетку посрећи па “укаче” неког великог инвеститора да буде “мотор” за остале, мора мало да се и ризикује и тргује. 

*Сремска Митровица је привукла инвеститоре, људи су добили радна места, зарађују, поправио се животни стандард… Јесте ли задовољни као градоначелник?

- Најважнији квалитет који смо ми добили доласком инвеститора није у материјалном смислу, него у промени свести и у новом социолошком миљеу. Добили смо знања и искуства која нису постојала код нас. У Итону, на пример, од 820 запослених – 500 су жене. Замислите сада социолошку димензију промене у друштву, појављује се жена која до јуче никад није радила и није имала примања, а сада ради и зарађује 35.000 или 50.000 динара. Какав је то утицај на традиционалну породицу, нису све сада запослене жене из Митровице, има их из околних села. То су сада нови процеси који ломе устаљена друштвена правила и норме. Све то може да нам поремети само једна ситница. Ево примера. Кад је Итон дошао, после три недеље организован је штрајк јер се морало седети док се ради, јер није могло да се пуши и тражене су плате као у Аустрији. И зове ме директор Кристијан Рамхартер и пита шта да радим. Ја кажем да их отера кући јер ако сад то траже, никад неће бити задовољни. Мора да се мења свест да на одређеном простору важе одређена правила. Инвеститор је дошао код нас због свог интереса, ми морамо да се боримо за већа примања, али не можемо тако просто да уцењујемо за плату која је у Аустрији. Јесте, у старту су биле мале зараде, али су кренуле да расту како се повећавао број фабрика јер су се послодавци бојали флуктуације, преласка у фабрике које боље плаћају. Сад тога нема, а колико видим постоји неформални договор послодаваца око висине зарада, што је опет добро, нема лудовања и ломљења. Зато ми имамо привредни савет и послодавци ту расправљају о својим темама. Другачије су теме код страних послодаваца од тема којима се баве наши послодавци. Наши се најчешће жале на порезе, а са странцима најчешће причамо како да поспешимо превоз до посла, како да изградимо бициклистичке стазе до фабрика, да обезбедимо азил за псе-луталице из фабричког круга… Због тога смо морали да реформишемо јавни превоз и прилагодимо времена поласка аутобуса. А једна компанија у којој на посао много људи долази бициклима тражила је због две саобраћајне несреће да направимо бициклистичку стазу и сад је радимо.